jesenja

svi pišu, sve je ispričano

This Bitter Earth — 22/03/2017

This Bitter Earth

Umrla je koleginica, penzionerka, molim vas da mejlom obavestite sve zaposlene u preduzeću, u svim ispostavama u zemlji.

To može samo za zaposlene, za penzionere ne, obavestite sami koga hoćete.

Ovde je bilo ispisano mnogo rečenica, i sve sam ih izbrisala jer nijedna nije bila dovoljno jaka da opiše gorčinu trenutka u kom shvatiš svu obezljuđenost sistema. Jasno ti je donekle kad postaneš resurs, ne više čovek, živ stvor. I još malo jasnije kad se finim manipulacijama počnu razlagati veze koje su postojale, kad se sve radi da se izgubi poverenje među kolegama, a onda im se prave „radionice“ i „tim bildinzi“ na kojima će to poverenje uspostavljati i graditi timski duh. I još malo, kad penzioner više ne može da uđe tako što se javi portiru, nego mora neko da ga pozove da bi ušao u firmu u koju je uložio deo sebe, i kad prestanu da ih pozivaju i za jubilarne godišnjice. I, konačno, kad sistem obaveštenja ne želi da pošalje informaciju da je umro neko ko je u penziji.
Umesto izbrisanih rečenica izbile su psovke i želje za dugu i zaboravljenu starost onima koji su ovo smislili. Dugu i zaboravljenu. Potpuno zaboravljenu, od svih.

U povratku s groblja, druga koleginica penzionerka je rekla: E, ajd ćao, vidimo se na sledećoj sahrani, možda i mojoj, ako vas puste…

Kamen temeljac — 19/02/2017

Kamen temeljac

Ultrazvuk mesec dana pred porođaj: Uuuu… ovo je jako velika beba, biće ovo težak porođaj, baš velika, dođite za dve nedelje da vidimo…
Za dve nedelje (zaboravio šta je rekao prošli put): Uuuu… imamo problem, placenta vam je ostarila i više ne hrani bebu, ova beba zaostaje u razvoju, sitna je za svoju dob, moramo ovo rešavati…
Kod drugog lekara: Mora da je kolegi aparat u kvaru, ovo je sasvim normalna beba, čist prosek, ne sekirajte se.
Rodila se 50/3.650

A ja sam tek posle petnaest godina shvatila da me čuveni dr, primarijus, upravnik, načelnik, itd… navlačio na carski rez.

Jebiga, glupava ja, a mogla sam biti jedan od utemeljitelja luksuzne privatne ordinacije pored koje često prolazim, i svaki put pomislim kako sam imala sreće što sam bila staložena i bez para. Koliko žena je nepotrebno uspaničio? Koliko njih su oplakale zabrinute? Koliko njih je platilo sve te skupe aparate?

Koliko njegovih kolega to i dalje veselo radi, bez imalo griže savesti?

crsnjtdwaaaltop

 

Da sam to uradila, dan bi bio super — 16/01/2017

Da sam to uradila, dan bi bio super

bd8bbaaba045e2462a9f5758888fad87

Danas u Fondu za zdravstvo, pred sobom za predaju obračuna bolovanja preko trideset dana nas četvoro. Procedura je da uđeš, osoba unutra pregleda da li imaš sve papire, ako imaš udari pečat, upiše broj i vrati ti jedan obrazac. Ako nemaš kaže ti šta treba da doneseš, i to je to. Nema zadržavanja dužeg od dva minuta, bilo koji slučaj da je u pitanju. Danas… kako ko uđe, bez deset minuta ne izlazi. Konačno ulazim i ja. Ona završava unos prethodnog predmeta, iako je prethodnik unutra bio petnaest minuta. Zvoni joj telefon, javlja se, i kreće priča… lako kancelarijsko olajavanje. Dok priča, prevrće rukama moje papire, ali vidim da ne zna šta gleda, da je to lepo uvežbana uloga. I melje. I melje… U meni kuva… I kuva…

Približavam se stolu mačjim hodom, vrebam ruku koja drži telefon i razmišljam da li ću uspeti da je zgrabim, pritisnem na sto dok ga ne ispusti i tako je nateram da umukne i završi posao. U tom trenutku ulazi  omalena ženica, i mahnuvši rukom prolazi u drugu kancelariju. Telefonistkinja šapuće: ušla je …ćka (nisam čula ime), prekidam, zvaću te za minut.

Moje papire nakon skoro deset minuta čekanja završava za trideset sekundi.

Izlazim i kažem čoveku koji čeka: Ako dohvati telefon, odmah joj ga otmite, odmah! Gleda me sa razumevanjem, zahvalan.

Našim šorom ide se na plažu — 20/12/2016
Pad sistema — 31/08/2016

Pad sistema

Od juče za pregled interniste  zakazuje  direktno, pozivajući objekat u kom želiš da budeš pregledan. Super! Odnosno, bilo bi super da se na dobijene brojeve neko i javlja. Tek drugog dana, u trećem objektu se neko javio, ljubazna sestra mi je rekla da sačekam jer im je sistem nenormalno spor, a pitanje je da li ću sledeći put dobiti vezu, jer ih stalno zovu. Nakon nekih osam minuta je rekla da joj je žao, ali sistem im je pao, i sad ništa dok ga podrška ne sredi…

Pre odeš kod lekara, uzmeš uput za specijalistu, odeš kod specijaliste, predaš knjižicu, sedneš u čekaonicu, čekaš možda i nekoliko sati, i taj dan budeš pregledan. E, to nam se nije sviđalo, dugo se čeka.
Sad preko kol centra zakažeš kod svog lekara, odeš po uput, pa onda preko kol centra zakazuješ dalje. Super, kad ti je zakazano, tad budeš pregledan, ne sediš satima u čekaonici, sad sediš danima kod kuće. A možda sediš i u čekaonici, uvek ima onih koji bi da „samo pitaju nešto“, ili ih specijalista iz ordinacije preko puta dovede za ručicu, i tako…
A ako ti treba specijalista iz Kliničkog centra… E, tu ćeš, majčin sine i da ustaneš u četiri ujutru, da dođeš pred Klinički, i to baš onog, samo tog jednog jedinog dana u mesecu kad zakazuju, da stojiš do sedam, kad otvaraju šaltere, i da moliš boga da uspeš tog dana da zakažeš, da ne moraš dolaziti ponovo, i da ti zakažu u roku kraćem od šest meseci. Za ovo ti treba gvozdeno zdravlje.

 

Nekad:
Posle ko zna koje po redu gnojne upale krajnika, i posle dvadesetak injekcija i nekoliko kutija antibiotika, moja doktorica mi je napisala uput i rekla da odem u Klinički, kod specijaliste za ORL. To danas ne bi mogla, morala bi da me pošalje specijalisti u Domu zdravlja, pa ako on odluči, on me i šalje u Klinički centar. Dakle, uzimam uput, i pravo iz ambulante odlazim u Klinički. Sednem i čekam. Posle par sati sam došla na red, doktor me pregleda, pogleda dokumentaciju, i kaže: Sad ćete odavde otići na odeljenje, i sutra ćemo Vas operisati, ovi krajnici idu napolje… kažem da ništa nisam ponela, nisam se nadala, on veli: Ništa, ništa, idite kući, uzmite stvari, i do pet sati se javite na odeljenje. Uradim tako, javim se pre pet, povade mi krv, ono, ruka, prst, uvo… ne dadoše mi večeru, valjda da se sutra ne ispovraćam na lekara, i laku noć deco. Sledeće jutro izvadiše krajnike, a naredno me pustiše kući. Znači: u sredu sam dobila uput za specijalistu, u četvrtak operisana, u petak bila kod kuće.
Danas bi to bilo: zakazujem kod moje doktorice, dva, tri dana se čeka. Dobijam uput, pa jedno dve, tri nedelje čekam na specijalistu. Ako on misli da treba dalje (a ne mora da misli), daje mi uput, pa ja uranim, čekam na zakazivanje onoliko koliko sam pre čekala na pregled, i zakažem, za, na primer, tri meseca. Kad konačno dođem na red, on mi zakaže operaciju, za takođe, na primer, tri meseca, a u međuvremenu da donesem nalaze iz laboratorije i interniste. Za internistu je, pogađate, ista procedura – kol centar, moj lekar, zakaazivanje, internista… Dakle, ono što je nekad trajalo tri dana, od uputa, do otpusta iz bolnice, danas traje bar šest meseci. Žalosno je što isto, ili duže, traje čekanje za nešto što ljudima ugrožava ili jako otežava život.

Jebli vas kol centri, zakazivanja i ostala  sranja! Sve to ukinuti i vratiti se na stari dobri, dođi i čekaj, način. E, tek onda onaj kome se ne čeka ni tih par sati može da ode kod privatnika, a ne da ga višemesečnim čekanjem teraju na to.

il_570xN.468552436_1gav

Magla na prodaju — 16/07/2016

Magla na prodaju

Da li vam se dogodilo da otkrijete da na fb pratite nešto što ne biste ni štapom pipnuli?
Eto, upravo sam primetila objavu Lajf koučinga, pomislila reklama, kad… ja to pratim! To! TO, jebote!!! Ja! Ja koja ne pratim ništa što se ne jede, što me ne zasmejava, što mi ne pokazuje nešto lepo ili što me neće zamisliti i opomenuti.
9509d2c4ac6db3c9412ea3d0b6bb33ae
Lajf kouč radi ono što je radila najbolja drugarica/drug, a i mi njima, dok smo imali više vremena jedni za druge. Zašto onda ne nađemo to vreme i družimo se ponovo?
Ustvari, čitav taj koncept mi je kao religija za nereligiozne. Pa, shodno tome, ako ću se u životu već hvatati za virtuelne prijatelje, radije ću se hvatati za Isusa, Budu, Muhameda, itd, trajanjem im je potvrđen kvalitet.
Zato, bu’te ljubazni, odjebite s motivacionim porukama lajf koučinga, takvih sranja bih vam mogla bacati u naramcima, ali sam suviše matora, suviše cinična, i da, suviše pametna da se blamiram budalaštinama.
 
Aj’ zdrao!
O sujeti — 05/06/2016

O sujeti

Sujeta: lažna predstava o sopstvenoj veličini, narcisiodno doživljavanje sebe kao važnog u društvu i kao nekoga ko je iznad drugih u društvenom položaju

 

U rubrici „potpis radnika“ precrta ono „radnika“, i dopiše: Mi nismo radnici, mi smo zaposleni ili saradnici.

Da sam ja, što rekao Davorin Popović, netko, zahvalila bih im se na saradnji, i više ne bi bili zaposleni…

 

Malo sujete, dobro zasnovane i pravilno usmerene nije loše imati. To je ono što nas tera napred, što nas tera da budemo bolji od sebe, sa takvom sujetom napredujemo u poslovnim i ljudskim odnosima. Ovo „neću da budem plava kragna“ je gromoglasni odjek šupljine. Ovi ljudi su i pre tako mislili ali su ih društvene konvencije sprečavale da to kažu, ali sad, kad je došlo vreme da se uzdigne forma a zanemari suština, što se ne bi izjasnili? Da, to sam ja, ne radim ništa, te prema tome, nisam radnik. Ja sam zaposlen. Zaposlen, jebote!!! Ali ne radim. Jer ne umem. Ali da sarađujem umem, naročito sa ljudima sličnim meni, mutnim da se ne vidi koliko su prazni, nikako radnicima, molim, ne mešajte me s njima!

 

 

Eh, šteta što nisam „netko“…

 

13244621_1265186343524278_2104682485206461855_n

Imamo li izbora? — 18/04/2016

Imamo li izbora?

Kad smo već kod izbora, ovako je bilo prvi put:

Leto… Prethodne godine smo Nataša i ja napunile osamnaest godina, i sad prvi put izlazimo na izbore. Išle smo do „Voćare“ (prodavnica gde nam je bilo biračko mesto) ponosne kao paunice. Majke mi, ja sam mislila da me svi gledaju.
Pokazale smo lične karte i dobile presavijen papir A5 formata na kojem su bila imena ljudi za koje se glasa. Otvorila sam ga, a na njemu, na moje ogromno iznenađenje, samo jedno ime!
„Najo, kakvi su ovo izbori kad ima samo jedno ime? Kako možemo da biramo kad nema izbora?“ pitala sam Natašu. Ona, dobrica koja je uvek pokušavala da nađe razumno objašnjenje, reče: „Pa, možda je to izbor: ili on, ili niko!“

Ala bi se neki radovali da i sad može tako. Ala bi neki rado videli samo jedno ime…

 

Ja sam i onda bila na svoju ruku pa nisam zaokružila ni tog, jedinog.

pozivi-1

 

majstori, majstori — 14/04/2016

majstori, majstori

… i tako ja krenem u tv servis da pitam nešto, majstor stoji ispred, puši i telefonira. Uđem unutra, pored vrata deponija raspadnutih televizora, čuju se i neki glasovi ali nikog ne vidim. Uđe i onaj za mnom, ali nit’ gasi cigaretu (ok, nisam inspekcija – mada, otkud on zna da nisam?) nit’ prekida razgovor. Slušam kako je neko otišao u penziono da sređuje papire jer ovaj to ne bi umeo, i kako se nada da će se ta stvar konačno završiti… i pošto mi je delovalo da će i razgovor konačno da se završi, stojim i čekam, kad… započe nova tema, o tome kako je ta koja je išla u penziono operisala zub, znaš onaj zub što je s njim godinama imala problema, ali je našla doktora koji je to… ma, da, da, preko veze, ali malo je dala…
Mahnem majstoru i izađem, i čujem ga kako za mnom gunđara spominjući nestrpljive ljude…
Šta da ti kažem, majstore, ipak bih rekla da sam potrebnija ja tebi nego ti meni, i da osnovno vaspitanje nalaže da se razgovor, ako se baš ne može odmah prekinuti, prekine što pre, uz izvinjenje i mušteriji i telefonskom sagovorniku, a da ne govorim da je to što opravljaš potrošna roba koju, za godinu – dve, kad stigne obećani boljitak, niko neće ni nositi u servis nego u kontejner.

 

Dobro, ovo s boljitkom zanemari.

Pre ekologije — 06/04/2016

Pre ekologije

Raspust, dosada… Mama se dogovori sa komšijom koji je došao iz Nemačke na godišnji odmor da nas poveze u Sarajevo kad bude išao, eto, da nam prođe vreme.
U povratku komšija skrenu s puta na neku livadu, pretruckasmo se njome pravo do potoka u kom su neki dečkići lovili punoglavce i bacali kamenčiće. Uđe komšo mercedesom (naravno da je bio mercedes, drugačije se iz arbajta ne dolazi!) u potok i stade. Mi se zgledamo, šta radi ovaj ludak, kad on otvori prozor, pozva onu decu, odnekud izvuče plastične kantice, sunđere i nešto sitniša, dade im to i reče: Ded’ malo operite auto!
Peru ona deca, mi sedimo unutra, pljuska voda… Kad su završili, komšo im se zahvali, dade im još malo sitniša, i mi se odvezosmo.
Eto vidiš, kaže komšo, auto čist, opran u finom planinskom potoku, dječ’ca sretna, imaju za žvake, štat’ više treba?!…
Eh… čari kapitalizma by gastarbeiter…